Lidija Radojević
Pošto u Ljubljani nije bilo nikakve godišnjice[1. Za razliku od ostalih država koje su se prisećale revolucionarnih događaja iz ’68. godine, u Sloveniji smo prizivali sećanja na reakcionarne događaje iz ’88., s tzv. »aferom JBTZ«. Tako je donedavni premijer, Janez Janša, pomoću državne televizije (koja je s njegovim mandatom izgubila status javne) skoro pola godine maltretirao ljude emisijama o tom vremenu i iz toga vremena u kojima je Janša nastupao kao glavni glumac, a njegova donedavna politika kao glavni redatelj.] – osim možda ponekog umarajućeg razgovora – svi koji smo želeli da konzumiramo nešto od šezdesetosmaške kulture, uputili smo se u susedni Zagreb. Tamo je između 18. i 24. maja održan Festival subverzivnog filma kao poklon, odnosno, kako su ga organizatori nazvali – hommage – majskim događajima iz ’68. U raskošnoj dvorani »Kina Evropa«, koju je gradska vlast poštedela od zatvaranja ili od namere da promeni njegovu funkciju, tokom cele nedelje vrteli su se filmovi, dešavala su se predavanja, skupljali raznovrsni filomofili, alternativci starijih i mlađih generacija, kao i ostali zainteresovani, čak i iz drugih država. Program je bio ispunjen okruglim stolovima, nastupima velikih imena s područja filozofije i teorije, kao i najpoznatijim filmovima koji su tematizirali događaje ’68. Festival je trajao 5 dana, 12 sati dnevno, zbog čega su organizatori, s obzirom na malobrojnost ekipe, zaslužili svaku pohvalu.
Godina s najviše odjeka u savremenoj istoriji je, verovatno, godina ’68., koja je na festivalu bila prikazana, više kao jednoličan događaj u raznim bojama, a manje kao kulminacija različitih suprotnosti koje su bile podređene upravo onome što ih je i uslovilo – kapitalističkom sistemu. Godina 1968. je, na neki način, i bila uistinu revolucionarna – trebalo bi se samo zapitati: »čija je to bila revolucija?« Za SFF ti su događaji svakako bili revolucija na polju kulture i preko toga društva jer su se pokrenule nepovratne promene u različitim pravcima, pre svega ostavljajući veliki pečat u razvoju filmske umetnosti.
Na festivalu su bili predstavljeni filmovi koji su promenili shvatanje filmografije, kao što je na više mesta i bilo zapisano u katalogu. Naturščicima, ukidanjem scenarija, upotrebom filma za izražavanje eksplicitnih političkih stavova i sl., shvatanje filma kao umetničke forme i izraza se nepovratno promenilo.
Mogli su se videti filmski kolektivi: grupa Dziga Vertov, Zanzibar, Colectif, Medvedkin (čiji je način produkcije potpuno izašao iz mode), društveno-politički filmovi sada već kanonizovanih autora kao što su Godard, Makavejev, Žilnik, Marker, von Trotta, Pasolini, da nabrojim samo neke od njih. Više od trideset prikazanih filmova većinom su se nadovezali na događaje oko šezdesetosmaškog pokreta i događaje koji su obeležili to vreme. Okvirno su bili razdeljeni u sekcije: filmovi-eseji, eksperimentalni filmovi, politički filmovi i filmovi prema izboru nastupajućih predavača, a među njima je bilo i nešto jugoslovenske kinematografije. Uprkos slavi koju su ti filmovi stekli, u njima, uvek iznova, zbunjuje preterana povezanost s vremenom u kojem nastaju. Sva teatralnost, nagost (predstavljena kao nešto od izuzetne važnosti) i ekscesnost deluju danas kao potpuno mučni ulošci, koji ne samo da nas u svetu neprestanog terorisanja opuštenošću i uživanjem ne uče ničemu već su i teško gledljivi. Profesija nas uči da su ti filmovi napravili prelome u filmskoj produkciji i mi joj verujemo, mada je narativnost svih tih filmova, koji bi trebali da budu kritika tadašnjeg sistema, s pozicije današnjeg gledaoca na ruševinama utopije, previše kratka. S današnje pozicije gledaoca, ovom filmu može se prigovoriti pre svega da su njegovi tvorci cinično hteli da subverziraju jugoslovensku revoluciju posle 2. svetskog rata i uvođenja socijalizma. Mada u filmskim krugovima, ali i malograđanskohumanističkim, interpretiraju ovaj cinizam pre svega kao ironiju, poigravanje i optimizam, mislim da je potrebno ustrajati pri konstataciji da im nedostaje afirmativnost. Ono što žele da prikažu je jednostavno izrečeno: »Naši su matori zeznuli stvar«. A na šta se tačno pri tome misli? Stvorili su svet u kojem ne možemo da živimo bez rada – dakle nemamo mogućnost da budemo rentni kapitalisti, ne možemo da imamo seksualnu slobodu – šta god to značilo, ne možemo da se bogato kinđurimo modnim dodacima koji su plod robnoga fetišizma i zato želimo da promenimo svet, mada za tako nešto nemamo niti plana niti programa, i na to blebetanje možda da nadovežemo i Lacanovu izjavu kao odgovor: »Kao histeričari hoćete gospodara: dobićete ga«. I dobili smo ga, zajedno s njima, i to onog najgoreg – koji bije za naše dobro.
Ono što je problematično u svim tim filmovima je to što je u njima premalo entuzijazma, zanesenosti i vedrosti da bi bili zaista ubedljivi i da bismo mogli da poverujemo u njihovu želju za pretpostavljenom istinskom promenom. Isto tako, ne pružaju se neke alternative, odnosno dati videti nekakvu mogućnost drugog. Većinom nam nude do apsurda dovedene teatralne govore, čiji je smisao samo vlastiti performativ i doslovno citiranje Marksovih i Engelsovih tekstova, pri čemu je već unapred prisutna predrasuda o nemogućem. Ako filozofi priznaju posebno mesto umetnosti i ističu njenu moć u stvaranju nove paradigme da iz nemogućeg stvori moguće, svakako su filmovi koji tematiziraju preispitivanje marksizma kao prakse, daleko od toga. Ono što se postavlja kao nekakvo rešenje, »zabluda socijalističkog režima«, nije invencija, već više kopiranje nekih praksi koje su tada dominirale u polju ideologije – potrošački konformizam, depolitiziranost mase i priznavanje partikularnih interesa financijskih i državnih oligarha. Ne kažem da je socijalistički sistem bio na pravom putu, mada je sumnja u mogućnost drugačijeg za (malo) građanstvo i njegov konformizam pre reakcionaran, nego revolucionaran momenat. Takođe, preterano citiranje Marxovih reči je više prikaz fetišizma nego neko istinsko preispitivanje. Šezdesetosmaši su pripisivali vlasti indoktrinaciju preko direktnog citiranja, a istovremeno su se i sami uhvatili u istu zamku. Svi znamo da Marxova dela treba čitati s velikom dozom refleksije jer nam daju analizu sistema, a ne uputstva. Marx je pisao naučne monografije, a ne priručnike. Takođe, i Marxov kolega Engels rekao je da su proleteri »hegelovci« i pri tom nije mislio na to da čitaju i studiraju Hegela. Isto tako, kod upotrebe citata iz Marxa ili marksista zanimljiva je bila razlika između filmova nastalih u različitim sistemima. U filmovima napravljenim na Zapadu citiranje izgleda dečje naivno, a u jugoslovenskim kao histerija.
Da sva filmska produkcija nije u potpunosti skliznula, dokazuje i kratki film Agnesa Varde, Black Panther/Heuy. Predstavljena je akcija »Crnih pantera«, militantne organizacije za prava crnaca u SAD-u, koja sebe vidi kao avangardu sa zadatkom osvešćivanja ljudi u revoluciji. Film izražava upravo ono što Ranciere opisuje kao emancipaciju; kad isključeni zacrtaju kolektivnu sudbinu na osnovi realnih stvari i time se upišu u red jednakih, dakle uračunatih. Priču sačinjava kolaž intervjua s različitim pripadnicima »Crnih pantera«, koji artikulisano, bez suvišnih reči i gestova, definišu svoju poziciju. To je ono što još i danas (!) iznenađuje, preuzima i čuva politički i subverzivni naboj filma – to da daje mogućnost svim potlačenim da se u tom opredeljenju mogu prepoznati bez obzira na boju kože, obrazovanje,
pol ili vreme gledanja filma.
Isto tako, u sklopu festivala posebno mesto zauzima i predstavljanje Rote Armee Fraktion, nemačke urbane gerile koja je bila jedna od naslednica pokreta iz ‘68. Predavao je Karl-Heinz Dellwo, nekadašnji član RAF-a, koji se zajedno s partnerkom Gabriele Rollnik, nekadašnjom pripradnicom »Pokreta 2. jun« (blizak RAF-u prema nazorima i delovanju), uspeva da sačuva sećanje na događaje tzv. »vruće nemačke jeseni« i celokupnog pokreta RAF. Neki su, možda, tek tom prilikom čuli za RAF, mada je on u Nemačkoj još uvek kamen spoticanja. Za razliku od Greta Conarda, režisera filma Starbuck-Holger Meins, takođe prikazanog na festivalu, kod Dellwoua, koji je zbog aktivnog učešća u organizaciji proveo u zatvoru 20 godina, u govoru o RAF-u nema naznake ni resentimenta, niti romantike. Dok je Conard nastupio s nostalgičnim sećanjem na vreme hipika i s hrišćanskim patosom, Dellwo je precizno definisao i analizirao istoriju RAFa, njegovu nameru i uzroke za nastanak, a takođe i posledice koje je njihovo delovanje prouzrokovalo u Nemačkoj, kako pri zatiranju levice uopšteno, tako i pri represiji koju je država u to vreme sebi priuštila. Pre predavanja smo mogli da pogledamo i dokumentarni film Davida Aronowitscha, Stockholm-75, koji opisuje napad RAF-a na nemačku ambasadu u Stockholmu. U napadu su ubijeni nemački vojni i trgovački ataše, koji su imenovani kao nedužne žrtve. Uovoj akciji je sarađivao i Dellwo, koji je zbog toga bio osuđen na pet godina višu zatvorsku kaznu, što je najveća kazna u Nemačkoj. Na goruće pitanje medija i levičarskih skeptika kako uopšte može da nastupi na festivalu, čiji je glavni sponzor vodeća telefonija, zajedno sa Žižekom odgovorio je da u svetu koji je podređen novcu, mišljenje da je novac prljav malograđansko i da ne veruje u »čiste« ljude.
U istoj sekciji bio je takođe prikazan omnibus Deutschland im Herbst, rad mlade generacije nemačkih režisera tzv. novog nemačkog filma. Namera filma je da prikaže kompleksnost događanja i otpora koje je najradikalnije izvodio upravo RAF. Glavne polazne tačke u filmu su dve sahrane – Hansa Martina Schleyera, predsednika Nemačkog industrijskog udruženja i Daimlera Benza, koje su ubili pripadnici RAF-a, kao i sahrane Baadera, Ensslin i Raspea, RAF-ova jezgra, koji su u najštićenijem zatvoru izvršili samoubistva. Oko ova dva događaja prepliću se priče koje omogućavaju gledaocu uvid u višeslojnu problematiku – nacističku zaostavštinu, vladavinu novih kapitalista koji su se regrutovali bilo iz Wehrmachta, bilo iz Hitlerjugenda, nasilno brisanje sećanja promovisanjem potrošačkog društva. Delimično igranim, delimično dokumentarnim snimcima, film je želeo da pokaže da je bio uzrok za »vruću jesen« u potlačenoj nemačkoj istoriji i da pripadnici RAF-a nisu bili neki pobesneli teroristi, kao što neki još uvek misle jer se niti mediji niti organizatori nisu mogli odupreti senzaciji »imati teroristu u gradu«.
Jedna od festivalskih senzacija bio je takođe i nastup Slavoja Žižeka. U tom slučaju, publika može da bude zahvalna sponzorima festivala, koji su omogućili zakup tako prostrane dvorane jer je bila prepuna. Predavanje je delovalo više kao kolaž suprotnih asocijacija i smicalica kojima je Žižek, kao i uvek, nasmejao publiku i zakamuflirao teorijsko siromaštvo samog predavanja. Novog teorijskog doprinosa nije bilo ni kod zajedničkog nastupa Ernesta Laclaua i Chantal Mouffe, koji u poslednje vreme retko nastupaju zajedno. Ponovili su staru tezu o udruženim heterogenim demokratskim praksama i radikalnoj demokratiji. Ozren Pupovac, u članku objavljenom u pratećem zborniku festivala Up & Underground, vrlo je dobro, na primeru slovenačkog proleća, analizirao koliko su ti koncepti »kratki« u političkim i istorijskim borbama.
Kao što je već na početku rečeno, festival je dao uvid u različitosti događaja iz ’68., mada je ta različitost ostala, da upotrebim Althussera, samo u polju ideologija. Svakako, godina ’68. je bila poslednja erupcija koja se pozivala na komunističke ideje jednakosti, solidarnosti i revolucije, mada ono što je bilo ustrajno zataškavano i previđeno (kako na festivalu, tako i uopšte u razgovorima o ’68.) je ekonomska dimenzija ’68. godine. Tačno je da sećajući se pobuđujemo stvari iz herojske prošlosti, no nije li potrebno tome takođe pridodati i neku refleksiju o onome šta je ta prošlost donela sadašnjosti? Ova dimenzija nedostaje, u velikoj meri, kako u umetničkom, tako i u teorijskom delu festivala. Potpuno je izostala refleksija ’68. godine kao početka procesa koji danas nazivamo »postfordizmom« i svih njegovih posledica koji opterećuju svakodnevnicu, ne samo na zapadu već i u drugim delovima sveta. Ukoliko bismo želeli da budemo drski, mogli bismo da kažemo da je najveći profiter tzv. »kulturne revolucije ’68.«, upravo kapitalistički sistem. Promena rada, radnog vremena, uvođenje životnoga stila kao dobra ili vrednosti (koji su danas glavna roba kasnog kapitalizma) i kultura kao proizvođač viška vrednosti bili su eksplicitni zahtevi u šezdesetosmaškim pokretima. Razlika je samo u
tome da je kapital bio dovitljiviji i da je iz tih pobuda izvukao najbolje šta je mogao za svoju transformaciju i dalju reprodukciju odnosa u gospodarstvu. Ako su Laclau i Mouffe ubeđeni da podruštvljavanje proizvodnih sredstava treba nadomestiti pluralnim, partikularnim, heterogenim i još drugim demokratskim praksama, možemo im upravo preko iskustva događaja iz ’68. odgovoriti da se sve te prakse ne dotiču osnovnih društvenih antagonizama, već da samo proširuju šarenilo ponude. Emancipacijski potencijal ’68. godine, otpuštanjem paradigme klasne borbe i uvođenjem identitetne politike, tako se izopačio u korist kapitalističkog sistema. Mnogostrukost identiteta je moguće, kao i svaku robu danas, dobro prodavati, a potreba za teškim borbama i konfliktima u toj mnogostrukosti je razvodnjena. Najzad, kapitalistički produkcijski način nema ništa protiv sporova u kulturi, odnosno, potpuno je ravnodušan prema njima.
Uprkos navedenom važnom nedostatku, Festival subverzivnog filma mogli bismo da ocenimo kao dobar i entuzijastičan. Nedostatak u sadržaju ne ukazuje na površnost organizatora festivala, već, pre svega, na isključivost tradicionalnih marksističkih tema i područja savremenih društveno-političkih razmišljanja. Moderni smo, ali po kojoj ceni?
U svakom slučaju, sve pohvale organizatorima za ambiciozno sastavljen i izveden događaj, kao i sponzorima koji su omogućili da se program pogleda po niskoj ceni.